Zvezda je u Ligi šampiona, posle 2-2 u Salcburgu! Slušaćemo The Champiooons! Danas vam ne pišem iz perspektive izveštača već iz jednostavnijeg, ljudskog ugla. 

Zvezda, navijači i baklje posle prolaska u Ligu šampiona
Foto: J.L.

Moj optimizam za plasman se dovoljno ogleda u činjenici da sam ovaj uvod počela da pišem sinoć, oko sedam. Dosadašnji tok kvalifikacija mi je dozvolio takav luksuz.

Bićemo realni i reći da sam do deset planirala i alternativni nacrt.

O detaljima taktike Vladana Milojevića i razlozima zašto se sinoć odlučio za formaciju 4-4-1-1, pisaće drugi. Možda iskusniji, svakako strpljiviji.

Uspeh ekipe Vladana Milojevića je istorijski. Pritom, postepen, prirodan. Bez preterane pompe je došlo do kulminacije u igri, nakon čega je Zvezdu jedna utakmica delila od plasmana u najelitnije klupsko takmičenje.

Misli su bile usmerene ka LŠ već nedeljama, kao jednoj sasvim normalnoj stvari. Poslednjih 95 minuta su druga priča. Crveno-beli su otvorili meč defanzivno. Stegnuto, u jedinstvenom momentu za srpske karijere, gde se evropski plasmani dešavaju jednom u desetak godina.

Posle prvog pouvremena, optimizma je manjkalo. Ljudi iz kafića gde sam zasela da gledam utakmicu su bivali sve nervozniji.  Gol primljen u 45. minutu je ubio u pojam sve prisutne. Liga Evrope bi bila veliki uspeh, ali nemonovan slom dugo stvaranih većih očekivanja.

Narednih dvadeset minuta je proteklo u sveopštem proklinjanju srpske fudbalske sudbine, najbolje sumirane u rečenici: „Tako blizu, tako daleko”. Lament je prekinuo Ben u 65. minutu i trznuo ceo kolektiv.

Bes se pretvorio u nadu, a minut kasnije, nastupila je euforija. Vizija Lige šampiona, opet je tu. Nacrt ovoga što čitate je mogao da se nastavi. Za manje od dva minuta su se izgledi Zvezde vratili na staro.

Ponovo je sve bilo u redu, a tok utakmice protiv Salcbugra se delio na period pre i posle Pavkova. Zvezdi je doneo preko potrebnu visinu;  dok je psihološki gledano, bio dovoljan podstrek da Beograđane izvuče iz apatije i pruži im dovoljno adrenalina za fenomenalnu završnicu.

Dvaput bandažirani igrač preterano stegnutog zavoja bio je ključna izmena Vladana Milojevića.  Momenat njegove iscepane arkade, promenio je sve.

Posle starta nad visokim Vojvođaninom i suvišne kopačke po glavi, igrači Zvezde su svoj bes uspeli da kanališu ka protivniku koji je polako počeo da gubi sve konce. Od odličnih 2:0 i gotovo rešenog plasmana u LŠ, Salcburg je dozvolio da im propadne posed lopte i sve dotadašnje napadačke tendencije. Zvezda se osvestila, prebacila težište pred gol protivnika i za manje od dva minuta neutralisala zaostatak.

Preokret koji je označio potpunu dekadenciju Roseove pažljivo strukturisane prve polovine meča.  Na 2-2 je prestalo da bude važno da li je Salcburg proveo gotovo sat vremena na Zvezdinoj polovini, uz dva postignuta gola od pet šuteva u okvir.

Oko mene su škripale stolice, lomila poneka čaša… Onda, tajac. Igra se još najmanje dvadeset i pet minuta. Sve oči uprte u sat. Sedamdeseti. Sedamdeset i treći… Sedamdeset i sedmi. Konačno osamdeset i prvi. Beskrajno dugih poslednjih deset minuta.

Negde u rangu usmenog ispita koji traje i traje… I traje. A sadista iz Književnosti lista fasciklu i smišlja novo potpitanje. Vreme teče, ali nedovoljno brzo. Još u gimnaziji smo naučili izvođenje kvantnih obrazaca; vreme u sistemu S teče drugačije u poređenju sa sistemom S1. Slaba vajda od fizike kada se čeka mušema.

Osamdeset i šesti. Nikad kraja. Ekipa konobara i šankera se pomera dovoljno da bi donela nove ture ćutke naručenih piva. Oči se ne odvajaju od ekrana, ni za proveravanje poruka.

Devedeset. Očekivala sam četiri minuta nadoknade, ali me je Čakir premašio za jedan. U ovom momentu je bilo bitno da:

  1. Zvezda ne primi gol
  2. Famoznih pet minuta istekne što pre

Otvara se šesti minut, korner za Salcburg. Lopta odlazi u aut i… To je to!

U kafiću umerena lomljava, vesela buka, pevanje, poneka muška suza radosnica. Povremeni pogled ka ekranu i slavlju igrača i navijača koji su uspešno ignorisali ideju ograde.

„Na-na-na-na-na-na-na-na Liga šampiona” po prvi put ima smisao. Zaista jeste Liga šampiona. Niz prikladnih pesama koje za ovih mojih dvadeset i pet tek sada postaju stvarnost.

Dok se skandiranja mešaju sa nežnim džez ritmovima, kojih se DJ ne bi odrekao po cenu Radonjićevog transfera, slavlje se polako premešta ka Trgu. Posle ovakvih utakmica, prosto nema smisla odmah ići kući.

Logično okupljanje u centru Beograda, zaustavljanje saobraćaja, pesma i pirotehnika. Ima tu sportista, stranaca koji čestitaju na pobedi, roditelja s decom, parova, momaka koji mašu zastavama sa bandera, ponekog fotografa koji pokušava da uhvati masu iz što boljeg ugla… Selfija i lajvova.

Ove godine, telefoni su bili u prvom planu. Multimedijalno slavlje.

Tradicionalno, nastavak sage je bio na Kalemegdanu. Šetnja, još neka baklja i nova tura foto-reportera. Stajali su na maloj fontani u Knez Mihajlovoj i spremali sportske naslovnice za razne portale i štampane medije.

Na putu do Tvrđave mi je za oko zapao par koji je šetao sasvim opremljeno. Velika kutija pice i par piva. Moje preskakanje večere je bila loša ideja. Prozborilo se, pevalo i opet zaustavio saobraćaj.

Na Kalemegdanu, standardna povorka, baklje kod Pobednika, još neki fotograf, jer pirotehnika ne može ispasti loše i postepeni razlaz. Telefon kaže, nešto više od trinaest hiljada koraka.

Mirna završnica napete noći koja označava tek početak. Kvalifikacije nisu kraj puta. Naredno skretanje će biti poznato već večeras.

Šta god se desi s ovom mešanom generacijom, doneli su mušemu na Marakanu. Dovoljno da i najgori cinici odmore, makar na dan.