Tridesetogodišnji srpski centar Vladimir Štimac zvanično je završio reprezentativnu karijeru. Iako je javnost vest o povlačenju najvernijeg na terenu saznala danas, postoje tvrdnje da je ova velika odluka pala još letos – na kraju Eurobasketa.
U nastupima u reprezentaciji došao je do stotke. Lepa, okrugla brojka za momka koji je nacionalnom timu bio i ostao veran. Pristajao je na najrazličitiji tretman: bio zamena, gotovo sparing-partner… Sve to ga nije sprečilo da neumorno radi na sebi i dođe do sjajnih, evropski priznatih izdanja.
Vladimir Štimac je pravi primer moći rada, truda i posvećenosti. Od skromnih početaka u seniorskoj kategoriji, svake godine je bivao bolji na parketu. Popravila su se bacanja, natempirao šut, ojačala igra pod košem, povećao broj upisanih bodova. Tvrdoglavost, želja i ljubav prema košarci nisu dozvoljavali drugačije.
Štimac je stasao u kvalitetnog centra i zaradio svaku od brojnih zapaženih igara u klupskoj košarci, koje su zatim donele poziv za Srbiju. Najvažniji sportski poziv za ovog centra besprekorne radne etike koja se takođe ogleda u ponašanju van terena: u vremenu koje izdvaja za novinare i navijače, u rečima hvale koje ima za svoje saigrače.
Odnos Vladimira Štimca prema svim svojim sportskim obavezama, a posebno prema nacionalnom dresu je bio i ostao za primer. Zaigrao je kad god je trebalo, a konačnu odluku prepuštao selektoru. Bez izliva ega, boravka u žutoj štampi ili bilo kakvih upitnih izjava. Uz ogromnu dozu poštovanja za sve što srpska reprezentativna košarka predstavlja, zaslužio je poštovanje navijača sa svih strana klupskih podela.
Veran vojnik i posvećeni ratnik reprezentacije osvojio je sa Srbijom tri srebra, dok je u mlađim kategorijama vlasnik četiri zlata. Svoju petnaesticu prepušta mlađima, u želji da je jednog dana ponesu njegovi potomci.
Steta za Stimaru!