I fudbal godinu dana kasnije

Bio je to dvadeseti jun 2015. godine. Vreo dan za najznačajniji događaj u novijoj fudbalskoj reprezentativnoj istoriji. Srbija je postala šampion sveta u selekciji U-20, po prvi put kao nezavisna država. Uspeh generacije koja je momentalno dobila nadimak Zlatni orlići, davao je nadu da se mnogo toga može promeniti. Ovoga puta, na bolje.

Međutim, osvrt na srpski fudbal 366 dana kasnije, daleko je od naše (pre)optimistične vizije  od proteklog leta. Tok ove generacije, koja će u domaćoj sportskoj istoriji zauvek nositi epitet ,,zlatne”, bio je ukratko rečeno -idealan.

Godine 2013. osvojena je prva velika titula, ni manje ni više, nego evropska. Pala je Francuska rezultatom od 1:0, golom Lukovića u 57. minutu. Uprkos nekoliko dobrih akcija mladih Trikolora, nijedna se lopta nije našla u golu Vanje Milinković-Savića. Konačni sudijski zvižduk, ozvaničio je ono čemu su se svi u Srbiji nadali i započeo dugo slavlje na terenu.

Ekipa Ljubinka Drulovića, prošla je kroz špalir do medalje. Oduševljeno, što su upravo oni postigli ovakav uspeh. Još od jugoslovenskih Čileanaca, nije se tako slavilo. Makar ne u dve godine koje su protekle do odlaska na Novi Zeland.

Razvojni put mladića koji su Srbiji doneli novu fudbalsku nadu, bio je i ostao za primer. Sistematično kretanje od mlađih kategorija i postepeno kretanje do dubljih fudbalskih voda, zahvaljujući pripadnicima stručnog štaba, zaista dostojnim tog zanimanja, poput Drulovića i Paunovića, obezbedili su neophodnu stabilnost sada standardnim reprezentativcima da dosegnu zvezde. I što je možda još važnije, da porastu i odrastu uz pravi nadzor.

Bilo je tu najrazličitijih timskih treninga, meditacije i joge, te motivacionih snimaka koji su i ljubiteljima sporta uspevali da nateraju suze na oči. Na Mundijalitu je dodata i molitva. Kao deo rituala pred svaki izlazak na teren. Da smiri i ujedini.

Temperament je kanalisan u ,,loptanje”, a puna pažnja je posvećena analizi protivnika, koji je bivao poštovan i pri najvećem slavlju. Pamte se momenti kada je selektor Paunović privremeno prekidao zajedničko radovanje svojih igrača, kako bi svi na vreme otišli da se pozdrave i zahvale protivniku na dobroj partiji.

Dok su tako mladi, ljude je moguće vaspitati i oblikovati, kako fudbalski, tako i ljudski. U kontekstima koje će nesumnjivo pamtiti do kraja karijera. 

Međutim, uprkos fenomenalnoj komunikaciji na terenu i stabilnom odnosu van stadiona, jedan gotovo idealan tok, na kojem bi pozavidele i svetski poznate fudbalske akademije poput Barselonine La Masije, bio je prekinut.

Otišao je Veljko Paunović, prvo sa mesta selektora mladih, a zatim iz Saveza. Živi i radi u Americi. Ljubinko Drulović, postao je novi interim selektor A-reprezentacije, da bi kasnije započeo i ubrzo završio svoju trenersku etapu u Partizanu.

Reprezentaciju je napustio i jedan od Orlića, kako bi seniorski put nastavio u dresu Crne Gore. Potez koji je dugo bio osporavan u štampi, ali i na društvenim mrežama. Kada je reč o seniorskoj selekciji, Evropsko prvenstvo se gleda sa malih ekrana, što uzimajući u obzir kvalitet mečeva, ali i činjenicu da fudbal ne predstavlja protagonistu, možda i nije prevelika šteta.

Kada je reč o stručnim štabovima, stanje u Superligi je za sada nepromenjeno, što bi moglo da konačno pruži više nego neophodnu dozu stabilnosti ekipama, s obzirom na neizbežne odlaske i nadajmo se dolaske, tokom letnjeg prelaznog roka.

Ukupna poseta na stadionima širom Srbije, nije došla do milion gledalaca.

OFK je zbog loših igara završio u Prvoj ligi, zajedno sa Jagodinom kojoj je ovo prvo ispadanje od ulaska među ,,elitu” pre više od osam godina. S druge strane, Bačka je unapređena, zajedno sa Napretkom.

Vojvodina će se ponovo boriti za plasman u Ligu Evrope, zajedno sa Partizanom, dok će trenutni šampion Srbije, Zvezda pokušati da preživi kvalifikacije za Ligu Šampiona, početkom jula. Kroz nešto više od mesec dana, videće se koliko su zapravo realni svi ti evropski snovi.