Srpske reprezentativke u borilačkim sportovima nas već godinama čine ponosnim.  Stoga nije iznenadila vest da smo dobili još jednu svetsku šampionku. Emilija je osvojila tri zlata i jedno srebro na Svetskom prvenstvu održanom u Beogradu. 

Emilija Antanasijevic SP
Foto: Emilija Antanasijević, Instagram

Lepotica sa tatamija koja protivnice lomi bez zadrške za SidelineSRB govori o takmičarskom procesu, odrastanju uz sport, ljubavi prema Srbiji i Crvenoj zvezdi, popularnosti borilačkih sportova među devojkama, ali i važnosti svežeg manikira za ostvarivanje najboljih svetskih rezultata.

SidelineSRB: Prošlo je nekoliko dana od tvog osvajanja četiri medalje na Svetskom prvenstvu: tri zlata i jednog srebra. Da li je bilo dovoljno vremena da se utisci slegnu?

E.A:. Kako prolaze dani, utisci se nikako ne sležu. Trenutno pokušavam da se fokusiram na planiranje gostovanja i intervjua u svoj svakodnevni život: pored školovanja za strukovnog fizioterapeuta, kao i treninga koji su sada u slabijem intezitetu. Svoje prve utiske zato stižem da podelim upravo pred medijima. Euforija traje i držaće me još neko vreme.

Prevazišla si svoj prošlogodišnji uspeh svetskog zlata iz Lubina. Šta je napravilo razliku za još ubedljiviji učinak u Beogradu i koliko ti znači to što si trijumfovala upravo na domaćem terenu?

Za razliku od prošle godine, došla sam do medalje u svim prijavljenim disciplinama. Volim što sam iznenadila i sebe i druge. Volim da pravim iznenađenja i uživam u reakcijama ljudi. Rado čitam komentare i uvek se trudim da koliko god mogu odgovorim. Ponekada mi bude neverovatno koliki broj ljudi je srećan zbog mog uspeha, ali onda shvatim da sam videla samo 10% svih čestitki i želja. Volela bih da mogu baš svima pojedinačno kazati: Hvala! Mene upravo taj duh i razmena energije nose dalje. 

S obzirom na to da je šampionat održan u Beogradu, znače mi prvenstveno publika i moja porodica. Tata je izrazio želju da budem skroz opuštena i ne razmišljam čak ni o vožnji. Vozio me je četiri dana do hale. Po završetku takmičenja mi je kazao da nisam reč progovorila pre nego što sam osvojila zlato u individualnoj disciplini. Pomislio je: ,,Dobro je, fokusirana je. Znači da osvaja“. Kada sam izlazila iz kola rekao mi je samo:,, Polako, smireno; ti znaš ko si”. 

Kakvi su ti dalji planovi i postoji li krajnji cilj koji si zacrtala za svoju karijeru?

Dalji plan u sportu je kontinuitet. Život nije trka, već maraton. Želim da budem najbolja od najboljih i da promovišem ovu borilačku veštinu na svoj način. Nisam sigurna koji je krajnji cilj.. Jedan od ciljeva je svakako seniorska medalja u individualnoj disciplini. Uživam u čitavomprocesu, ujedno i najlepšem delu života. Živim svoju bajku. 

Kako izgleda tvoj dan tokom trenažnog procesa? -Predavanje ujutru, trening, pauza od nekoliko sati i ponovo trening. Zato kraj dana dođe brzo. Ovo sve zvuči kratko, ali buđenje počinje već oko 7 ujutru, dok drugi trening završim u 9 sati uveče.

Koji deo treninga ti je najdraži, a koji ti najteže pada? 

Najdraže mi je vežbanje tehnika i njihovih raznih kombinacija. Po prirodi nisam ,,žilava“ i previše pokretna, moja konstitucija nije takva, pa mi najteže pada rad na kondiciji i vežbama za brzinu i eksplozivnost. Potrebno mi je mnogo više truda nego devojkama drugačije građe.

Devojka koja lomi više od srca

Šta poručuješ onima koji smatraju da su borilački sportovi „muška sfera”?

Poručujem im da definitivno nisu u pravu. Svako ko je u borilačkim veštinama zna da među muškarcima ima fer pleja. Mi žene češće zanemarujemo tu stavku. Naime, žene su daleko grublje prema protivnicama. Zato dominiramo ravnopravno sa muškarcima. Borilačke veštine su i te kako naša (ženska, prim, aut.) sfera. Dragi muškarci, ukoliko vaša devojka zna neku borilačku veštinu, pazite se: lomi više od srca. 

Čime objašnjavaš fenomenalne uspehe naših reprezentativki upravo u borilačkim sportovima?

Srbi imaju takvu genetiku. Naši preci su svi ratovali i Srbi se bore od kada postoje. U krvi nam je borba. Uspehe naših devojaka bih objasnila srpskim inatom i vatrom u genima.

Primećuješ li porast popularnosti borilačkih sportova među devojkama, s obzirom na vrhunske rezultate koje ti i tvoje koleginice beležite već godinama?

Porast je ogroman i izuzetno mi je drago zbog toga. Dobijam mnogo poruka upravo od devojčica: kako sam im uzor, da su počele sakarateom, ali i drugim sportovima. Pitaju me za savete. Izuzetno volim da imam takve interakcije sa ljudima. Ja sam uvek za sport, bilo koje vrste.

Zašto bi preporučila karate devojkama koje bi želele da se oprobaju u nekom novom sportu?

Prva stvar koja se uči je autoritet, međusobno poštovanje trenera i kolega. Nakon toga dolazi disciplina, pa onda strpljenje. Mene je karate naučio svemu: ophođenju prema životuponašanju. Kada ste sportista, još i uspešan, sva vrata su vam uvek otvorena.

Kako su izgledali tvoji sportski počeci i zašto si se opredelila baš za karate?

Ja sam počela kao balerina dok nisam videla prvi trening karatea. Želela sam da se oprobam u tome, da budem snažna i izvodim razne udarce. Korak po korak, menjala sam dva kluba pre Zvezde. Put me je naneo ovde (u Crvenu zvezdu, prim. aut.) pre pet godina i sada živim sve o čemu sam kao mala sanjala. 

Ko su tvoji sportski i životni uzori? 

Moji sportski uzori su Ivana Vuleta na prvom mestu, a zatim Milica Mandić. Divim se njenoj gracioznosti i imidžu. Smatram da je imidž jako važan kod sportista. Moj životni uzor je moja majka.

Broj tvojih osvojenih medalja je odavno trocifren… Znaš li koliko sada tačno medalja imaš i gde ih držiš? 🙂

Trenutno ne znamo broj. Pre dve godine mediji su preneli da ih je više od 120, a sada je broj znatno veći. Mama brine o medaljama i trofejima, ona ih slaže, ali još uvek nemamo posebno mesto za medalje, za sada su i dalje u kutijama. Imam neke ideje za velike police, ali otom potom.

Poznata si po atraktivnom izgledu u svim prilikama. Koliko ti znači da pred borbu izađeš doterana po svom ukusu?

Imidž mi je jako važan. Volim što se gradim podjednako i kao sportista i kao devojka. Dobijam poslovne ponude iz sveta modelinga. Ubuduće planiram bavljenje modelingom – u slobodno vreme koje budem imala od karatea i predavanja. Znam, spoj nespojivog. Na takmičenjima sam uvek doterana, uvek imam svež manikir. Volim da čuvam svoju ženstvenost. Uliva mi snagu i samopouzdanje. Kada izgledam dobro, dan mi je dobar. Osecam se dobro, pa će i takmičenje najverovatnije proći uspešno.

Protekle godine te je tvoja Crvena zvezda odlikovala za izuzetnu sezonu. Koliko priznanja pomažu u motivaciji mladim sportistima?

Crvena zvezda je moj dom, hram, porodica, svetinja… Nikada nisam krila koliku ljubav imam prema ovom klubu. Kada me Zvezda odlikuje to mi znači sve… To je čista emocija. Na proslavi rođendana Crvene zvezde, gde sam izabrana za najuspešniju, već drugu godinu zaredom,prilazilo mi je mnogo dece iz drugih sportova. Žele da se slikaju, postavljaju mi razna pitanja… Kada vidim da njih inspirišem, shvatim da nije cilj imati obavezu samo prema sebi, već i prema njima. To je moja motivacija. 

Ne računajući tatami, gde se najprijatnije osećaš? 

Ja sam uvek sređena: u sportu i van njega. To je moje pravilo, ali iskreno najviše volim da sam kod kuće u trenerci, bez šminke, uz šolju kafe rano ujutru. 

Imaš li neki ritual pre borbe? 

Znam da mnogi sportisti imaju rituale, ali ja nemam. Po tom pitanju sam totalno nezanimljiva.

Kada uporediš svoje odrastanje sa vršnjakinjama koje se nisu opredelile za veliku sportsku karijeru, ima li nečega za čime žališ?

Mnogo sam se napatila po tom pitanju tokom detinjstva. Zato danas hodam uzdignute glave. Pače je postalo labud. Sramežljiva devojčica je sada devojka koja živi svoje snove. Vršnjakinje su uživale u ekskurzijama, žurkama, izlascima Za mene je obaveza bila trening. Niko me nije terao, to je bila moja odluka. Roditelji su me podržavali i finansijski i psihički. Ne žalim ni za čim. Imalo je svrhu, a život i mladost supreda mnom. Smatram da ću moći da pružim još mnogo toga našem društvu i zemlji..

Šta bi savetovala desetogodišnjoj Emi?

Da bude još strpljivija, jer njeno vreme tek dolazi. Da se manje nervira zbog onoga šta joj govore vršnjaci koji zbog uzrasta ne razumeju prednost bavljenja sportom. Već tada sam pravila zapažene rezultate. ,,Bravo!” sam dobijala samo od porodice, ali njihova podrška mi je uvek i bila najbitnija.

U kom uzrastu si znala da si spremna za sport na vrhunskom nivou?

Od cetvrte godine sam u karateu – tada rekreativno i na dečijem nivou. Profesionalno se karateom bavim od petnaeste godine. Sećam se momenta kada sam potpisala svoj prvi ugovor sa generalnim sponzorom. Magija je krenula i rezultati su samo stizali. 

Kada si znala da si spremna za osvajanje najvećih titula? Da li to saznanje osetiš u nekom određenom momentu ili postepeno stižeš do njega?

Mislim da sam rođena sa osećajem da ću biti uspešna. Teško je to objasniti. Poput vatre u srcu koja se rasplamsa pri pomisli na titulu. Ceo život imam taj osećaj koji me vodi i znam da sam došla na ovaj svet za velike stvari. 

Reprezentacija je ideal gotovo svim našim sportistima, a ti svoje medalje posvećuješ upravo Srbiji. Šta u tvom srcu čini nastupe za Srbiju tako posebnim?

Veliki sam patriota. Svoju zemlju najviše volim i uvek imam na umu ko sam i odakle sam. Iz jedne male Srbije, koja posle svega što joj se desilo stoji na nogamaNisu uspeli da nas unište. Moja zemlja i moj narod i dalje postoje. U srcu nosim svu našu istoriju. Sada, dok sastavljam ovaj odgovor, zaista plačem. Najlepši je osećaj stati na pobedničko postolje sa zastavom, koja je simbolično veća od mene i pogledati svakog u oči bez srama, sa zlatom na grudima. Svaka moja medalja je za Srbiju i Zvezdu.

Kako se nosiš sa pritiskom koji je često prisutan u profesionalnom sportu? Već sam to rekla, ali istinski osećam da živim bajku i na sve gledam kao na proces. Pritisak je tu, kako je došao, tako će i otići. Nema duge bez kiše.

Kako gledaš na popularnost koju si stekla svojim izuzetnim uspesima? Iskrena da budem, ponašam se kao da mi je prirodno, ali često se izgubim u svemu tome. Vodim se geslom:,, Ko visoko leti, nisko pada”, zato ne letim previše. Iako sam osvojila mnogo toga, ovo je tek početak.

Šta ti je u mislima tokom borbe? Da li se tvoje razmišljanje razlikuje u izuzetno važnim mečevima, koji nose sa sobom dodatan motiv?

Nema puno misli, samo radim. Kalkulacije ništa dobro ne donose. Trudim se da ne razmišljam o protivnici, ni ko je, ni šta je osvajala. Ja sam ja. Verujem u Boga i u sebe. Kada su finala u pitanju sebi kažem da nisam ovako daleko dogurala da bih sada odustala.

Pratite SidelineSRB na Instagramu.