Prošlo je pet godina od nastanka SidelineSRB. Običaj nalaže da na današnji dan napišem nešto prikladno, inspirativno… No, ipak je 2020, pa će i rođendanski tekst biti nešto drugačiji.
Today marks 5 years since I created SidelineSRB. Time truly flies by and all of the doubts I had before embarking on this journey now feel incredibly distant and redundant. Despite sport being back and 2020 being what it is, we keep on moving.
<!–more–>
Sport se vratio, Kovid traje, a ovo je prvi put da sam zaista sela za tastaturu od operacije očiju. Pisanje kroz kapljice i mast je tačno onoliko glamurozno koliko i zvuči.
Jasno je da zaglušujući huk sa tribina koji plaši protivnike i spaja timove sa navijačima, nećemo čuti u skorije vreme i da ga je zamenio osećaj potrebe za konstantnim briskanjem telefona i laptopa. Ovakav ugao neću moći da vam prikažem do daljnjeg.
Zastupljeno je mišljenje da sport bez navijača nema smisla, a da je fudbal pred praznim stadionom na kome odjekuje zvuk sudijske pištaljke u najmanju ruku jeziv. Pokušava se sa digitalnim dodavanjem publike iz igrica, postavljanjem lutaka, dresova i šalova, ali je doživljaj daleko od potpunog.
Međutim, svet će se nesumnjivo oporaviti. U pitanju nije optimizam bez pokrića, znate da takav ton ovde ne možete da očekujete, već neosporna činjenica. Do tog dana ćemo se svakako načekati.
A onda…
Na sajtu SidelineSRB trenutno postoji 737 tekstova, ne računajući ovaj. Pre nešto više od pet godina, kada se konačno iskristalisala ideja o stvaranju sopstvene platforme, nisam znala da li će sve ovo opstati duže od dva ili tri meseca. ,,Hoću li imati vremena i živaca da redovno pišem? Da li će ovo iko hteti da čita?”
Iz ove perspektive sasvim suvišna, pitanja koja su leta 2015. u potpunosti bila realna i očekivana. Prve godine sam odlučila na potpisivanje inicijalima, tako da su komentari u formi: ,,Brate, neka si im objasnio” bili zastupljeni dovoljno često da se nasmejem slici koju je neko o meni, kao osobi koja piše o sportu, stvorio na osnovu napisanih tekstova.
Samim tim, važno mi je da kroz priču o sportu prenesem podatak da u sportskom novinarstvu, pored brojne braće, postoji i poneka sestra. Nismo više ni tako malobrojne, a očekujem još više žena sportskih novinara u godinama koje slede.
U međuvremenu, nastavljam sa pisanjem, ostvarivanjem ciljeva i kreiranjem sportskih svetova, nezavisno od toga šta se dešava okolo. Kao i uvek, hvala vam što me pratite na putešestviju koje se odavno ne kreće u nepoznatom pravcu. Marginu na sajtu ću srediti drugom prilikom.