Prošlo je pet godina od nastanka SidelineSRB. Običaj nalaže da na današnji dan napišem nešto prikladno, inspirativno… No, ipak je 2020, pa će i rođendanski tekst biti nešto drugačiji.
Today marks 5 years since I created SidelineSRB. Time truly flies by and all of the doubts I had before embarking on this journey now feel incredibly distant and redundant. Despite sport being back and 2020 being what it is, we keep on moving.
Sport se vratio, Kovid traje, a ovo je prvi put da sam zaista sela za tastaturu od operacije očiju. Pisanje kroz kapljice i mast je tačno onoliko glamurozno koliko i zvuči.
Jasno je da zaglušujući huk sa tribina koji plaši protivnike i spaja timove sa navijačima, nećemo čuti u skorije vreme i da ga je zamenio osećaj potrebe za konstantnim briskanjem telefona i laptopa. Ovakav ugao neću moći da vam prikažem do daljnjeg.
Zastupljeno je mišljenje da sport bez navijača nema smisla, a da je fudbal pred praznim stadionom na kome odjekuje zvuk sudijske pištaljke u najmanju ruku jeziv. Pokušava se sa digitalnim dodavanjem publike iz igrica, postavljanjem lutaka, dresova i šalova, ali je doživljaj daleko od potpunog.
Međutim, svet će se nesumnjivo oporaviti. U pitanju nije optimizam bez pokrića, znate da takav ton ovde ne možete da očekujete, već neosporna činjenica. Do tog dana ćemo se svakako načekati.
A onda…
Na sajtu SidelineSRB trenutno postoji 737 tekstova, ne računajući ovaj. Pre nešto više od pet godina, kada se konačno iskristalisala ideja o stvaranju sopstvene platforme, nisam znala da li će sve ovo opstati duže od dva ili tri meseca. ,,Hoću li imati vremena i živaca da redovno pišem? Da li će ovo iko hteti da čita?”
Iz ove perspektive sasvim suvišna, pitanja koja su leta 2015. u potpunosti bila realna i očekivana. Prve godine sam odlučila na potpisivanje inicijalima, tako da su komentari u formi: ,,Brate, neka si im objasnio” bili zastupljeni dovoljno često da se nasmejem slici koju je neko o meni, kao osobi koja piše o sportu, stvorio na osnovu napisanih tekstova.
Samim tim, važno mi je da kroz priču o sportu prenesem podatak da u sportskom novinarstvu, pored brojne braće, postoji i poneka sestra. Nismo više ni tako malobrojne, a očekujem još više žena sportskih novinara u godinama koje slede.
U međuvremenu, nastavljam sa pisanjem, ostvarivanjem ciljeva i kreiranjem sportskih svetova, nezavisno od toga šta se dešava okolo. Kao i uvek, hvala vam što me pratite na putešestviju koje se odavno ne kreće u nepoznatom pravcu. Marginu na sajtu ću srediti drugom prilikom.