Na današnji dan pre šest godina nastao je SidelineSRB. U dnevnoj sobi sa inicijalima J.L. zvanično sam zašla u svet sportskog novinarstva na svojoj centralizovanoj platformi. Danas je višestruko poseban dan, jer osim rođendana slavimo i početak Olimpijskih igara. Sve se poklopilo baš kako treba.
Today marks 6 years since I created SidelineSRB. Under a test-name and only my initials I ventured into the world of web-journalism. This year the site’s birthday coincides with the start of the Olympics. Although many things have changed, the love remains the same, as well as the desire to raise awareness towards the female presence in the media.
Opstati u digitali šest godina je po mnogim istraživanjima pet više od proseka. Veliki broj blogova i sajtova, poput restorana, nestane u prvih godinu dana od počinjanja sa radom. Samim tim sam i ja i imala dileme nakon dizajniranja ovog sajta od nule.
Najveća se odnosila na redovnost sadržaja. Hoću li moći i želeti redovno da pišem? Da li ću imati vremena? Ko će to čitati? Svi odgovori su po mene veoma pozitivni. Kao kreativni izbor, u prvih godinu dana izuzev inicijala nije bilo jasno definisanog identiteta. Pustila sam vas da sami stvorite sliku o autoru. Moram priznati, bilo je veoma zabavno čitati kako mi se u komentarima obraćate u muškom rodu. Međutim, koliko god me zabavljala ova pojava, bilo je poražavajuće da čitaoci ne očekuju ženu sa druge strane ekrana. Doduše bila nisam iznenađena.
Bila sam: ,,brat“, ,,rođak“ ili ,,kum“ koji je teme „objasnio” nebrojeno puta. Uprkos tome što je nakon prvih meseci profilna fotografija pokazivala pletenice moje duge kose, godinu dana nisam nikoga ispravila.
Narednih godina sam nastojala da razbijem predrasudu o tome da „žene ne prate sport” kao i da utakmice gledaju zbog dečka ili zgodnih sportista. Evo nekih stavki koje sam naučila tokom šest godina kontinuiranog bavljenja web-novinarstvom, posebno van mejnstrima:
-Nije jednostavno dobiti akreditaciju kada predstavljate sopstveni sajt. Ovakva situacija vas ne dotiče ukoliko zovete u ime velike redakcije. Tada provereno može sve. Čak umeju i da vam se jave na telefon.
-Ukoliko ste predstavnik manjeg medija, neki vam neće odgovoriti nikada. Paradoksalno, to su najčešće lokalne adrese. Međutim, sa domaćim savezima nisam imala takvih problema. Štaviše, moja prva akreditacija je bila za našu košarkašku reprezentaciju. Naravno, čuvam je i danas. Išla je sa mnom kroz tri selidbe.
-Međunarodne federacije su veoma ažurne. Nije im preterano bitno za koga radite, koja je veličina vašeg medija, da li postojite deset meseci ili deset godina. Do god objasnite ko ste i šta želite, nema problema, a odgovor je najčešće pozitivan. U slučaju eventualne odbijenice, dobićete je na vreme.
-Logo je promenljiva kategorija, a svaka verzija će vas činiti izuzetno ponosnim. Ili ponosnom u mom slučaju.
-Ukoliko ste žena, od povremenog seksizma ne možete pobeći. Pored ispitivanja o ljubavnom životu, dočekaće vas nezaobilazna pitanja formata:
„Koji ti je najlepši košarkaš/vaterpolista/odbojkaš/fudbaler?”
,,A ti zaista voliš da pišeš o sportu?“
,,A kako ti to znaš?”- kao odgovor na raznovrsne informacije kojima baratate. Reakcija prisutna na internetu, ali i uživo. Pojedinci od žena i dalje ne očekuju niz raznovrsnih interesovanja, koja izlaze iz stereotipa roze boje. Radim sve što je u mojoj moći da promenim stavove ove vrste. Uspeh je svaka osoba koja sebe preispita. Bilo muška, bilo ženska.
-Često ističem da broj koleginica u odnosu na broj kolega i dalje nije srazmeran ženskom interesovanju za sport, ali radimo na tome. Ima nas. Primetno više nego kada sam tek počinjala i neizmerno mi je drago zbog toga.
-Poput bilo kog drugog posla, biće raznih ljudi. Srećom, postoji mnogo pozitivnih primera. Kolege iz najrazličitijih generacija, interesnih sfera, vidova medija, kojima ni na koji način nisu bitne godine, pol, odevanje ili trajanje radnog iskustva. Ukratko: ili si dobar novinar ili nisi.
Izuzetno je prijatno raditi sa takvim osobama koje po pravilu nesebično prenose deo svog znanja na mlađe generacije. Nema tenzije, nema nadobudnih stavova. Ako ne znaš, pitaj. Ako treba pomoć, traži. Tu se zaista vidi kolegijalnost. Takvi gestovi posebno znače na samom početku, kao potvrda da ste krenuli pravim putem. Kao da prećutno poručuju: ,,I ti si sada naša“. Neizmerno im hvala.
-Eksterna baterija glavu čuva. I bekap.
–Proces pokrivanja utakmice na daljinu u Kovidu se ne razlikuje mnogo od mog standardnog rada van stadiona ili hale. Nepremostiva razlika – tokom proteklih 15 meseci nisam ostajala kod kuće jer sam tako želela.
-Tokom prethodnih godinu kovid dana sam prešla put od indignacije do rezignacije. Čak sam popakovala sve stare akreditacije, neželeći da me podsećaju na ono što tada nisam mogla da imam – sport uživo. Do naredne utakmice na licu mesta je trebalo sačekati ko zna koliko… Do juna ove godine.
-Prisustvo pored terena je nešto što niko od nas više ne uzima zdravo za gotovo. Bilo da ste novinar, fotograf, komentator, prezenter, kamerman ili navijač. Ceni se svaka utakmica, svaki trening, svaka konferencija. Čak i one jutarnje.
-Tek kada prvi put uđete u halu, nakon svega što smo na globalnom nivou prošli, shvatite da je pojam nedostajanja neuporediv sa doživljajem prve povratničke utakmice. Euforija i odbrojavanje. Oduševljenje dok se svakim stepenikom približavate svom mestu posle toliko vremena… A onda vidite teren, igrače, kamere i sve je ponovo kao nekad.
-Ima nečeg izuzetno utešnog u prizoru istih ljudi na standardnim pozicijama. Svi su tu, sve je normalno, naizgled nepromenjeno. Kao da se 2020. nije ni desila.
-Moguće je smrznuti se u Pioniru usred leta. Znam, zvuči nemoguće, ali… Desilo nam se pre dvadesetak dana. Gledanje košarke pred publikom je jedan od najlepših doživljaja u dosadašnjem toku čudne 2021. Iako je rezultatski ishod OKT-a bio daleko od očekivanog, polako se svi vraćamo u život.
,,Ona je lingvista. Ona zna.“
-Za pet godina se kompletirao produženi olimpijski ciklus. U vreme davno minule pripreme naših selekcija za Rio sam tražila foto i video materijal sa različitih agencijskih sajtova. Negde su bile nepotpisane, negde u neupotrebljivoj rezoluciji… Ove godine imam svoje fotke. Jedino mi preostaje težak izbor šta ću postaviti gde. Naravno, i dalje će biti potrebe za pregledom uživo iz Tokija, ali je sve sada neuporedivo lakše.
-Vocap grupe ipak mogu biti dobre… Ako se koriste umereno.
-Dobar Internet se izuzetno ceni, kao i situacije kada TV prava nisu toliko bitna. Tada možete postavljati sve. Ukoliko ne završi na sajtu, biće na Instagramu, Tviteru ili gde god već nađem mesta.
„Ti si Jelena što ima sajt!”
–Uvek ću ceniti svaku vašu interakciju sa sadržajem.
Uživam u gledanju mape koja pokazuje odakle me čitate. Posebno me uveseljavaju prizori dalekih destinacija i saznanje da moji tekstovi magijom interneta stižu i na drugi kraj sveta.
-Fudbal je i dalje najčitanija rubrika, nezavisno od toga šta se dešava u svetu sporta. Sa izuzetkom finala gren slemova, finala u vaterpolu i derbija u košarci.
-Došlo je do porasta interesovanja za ženski sport. Pritom, zapamtite da su Kraljice i Lavice tu tokom čitave godine. Treniraju, igraju i postoje van dodele trofeja i konfeta kojima se najviše radujete. Isto važi i za vaterpolo koji počinje davno pre četvrtfinala.
-Izuzetno mi je važno da prikažem pozitivne aspekte sporta koji inače nisu u fokusu.
-Svet sportskog novinarstva je veoma mali. Pritom, ne govorim o kolektivu na nivou Beograda ili Srbije, u pitanju je globalni pojam. Samim tim, međunarodna saradnja je lakša nego ikada. Koleginica iz Italije poznaje kolegu iz Španije koji je studirao sa koleginicom iz Nemačke, koju zanima srpski sport, dok na američkoj televiziji radi Srbin, koji poznaje kolegu iz Grčke… 🙂
-Sva velika takmičenja prolaze bez ikakvih zastoja zahvaljujući volonterima. Budite ljubazni prema onima koji se bez dinara nadoknade uvek trude da imate sve što vam je potrebno. Čak i ako ste samo gledalac koji je tu na dva sata.
-Onog crvenog tepiha za medije koji javnost zamišlja i dalje nema. Strpljivo čekam.
-Mnogi veruju da je dovoljno isključivo praćenje sporta da biste bili dobar sportski novinar. To je jedan od preduslova, ali ništa više.
-Uprkos konstantnoj tendenciji kretanja tržišta ka skandalu, klikbejtu i tabloidizaciji, od toga se jednostavno držim podalje.
-Početna ideja trojezičnog sajta na kome će svaki tekst biti napisan na barem tri jezika je neodrživa. Oduzima previše vremena, a nema ni potrebe. Mada, volim da povremeno razbijem jednojezičnu monotoniju.
-Postoji zlatnih desetak minuta uoči svake utakmice kada su ulice gotovo prazne, tako da možete stići na vreme, makar krenuli sa zakašnjenjem.
-Pirotehnika i koreografije kao neki od najlepših prizora sa metričke strane donose najviše lajkova.
Mogla bih ovako još koju stranu. Spisak traje, a dopunjavaće se u godinama koje slede. Vama hvala na čitanju, praćenju, podršci, komentarima i svemu ostalom što omogućava moj rad u sferi koju toliko volim.
Pratite SidelineSRB na Instagramu i Tviteru.