Đanluiđi Bufon predstavlja kategoriju za sebe, koliko god (ne) voleli Juventus. Igrač koji se od svog kluba nije odvojio gotovo dve decenije, definisao je golmansku poziciju na terenu i van njega. Završetkom karijere ostavlja primer besprekornog trajanja u sportu uz filmski italijanski šarm.
Ne sećam se kada sam prvi put shvatila ko je Bufon. Ispred gola je duže nego ja na Planeti Zemlji. Jednostavno se uvek podrazumevao, kao retka konstanta u sportu koji je stalno u pokretu. U njegovoj profesionalnoj karijeri, nalaze se samo Parma i Inter.* Poslednji istinski veliki golman. Nakon njegove penzije, ostaje da rukavice okači o klin Iker Kasiljas.
Gledaće se Nojer, kao predstavnik „nove škole”. Mlađe, ali ne nužno bolje. Golmani poput lepog, plavog Šmajhela ili Oblaka mogu biti izuzetni, ali njihova pojava nikada neće nositi težinu jednog Bufona.
U sportu se nađu igrači koji obeleže pojedine periode svog kluba. Ako su zaista izuzetni, obeležiće čitav sport, makar na sezonu. Međutim, Điđi Bufon, opstao je mnogo duže od toga. Postao je golman koji je nezanimljivu poziciju na terenu učinio izuzetno „kul” za generacije nekih novih klinaca.
Iz sezone u sezonu Điđi je samo u Juveu proveo osamnaest godina. Ikona kluba koji nije ostavio ni kada je razumno bilo otići. Izdržao je sezonu u Seriji B, nakon čega se vratio na vrh, zajedno sa svojim Juventusom. Igrao je sa Enrikom Kjezom pre dvadeset godina. Danas je u nacionalnom timu saigrač Kjezinog sina Federika.
Serija A ne pamti ovako dominantnog čuvara mreže. Pritom Bufon, koji je u januaru napunio četrdeset, na terenu ne izgleda kao sportista pred zasluženom penzijom. Osvojio je sve. Osim Lige šampiona. Neću vas zamarati svim brojkama i rekordima. Za to imate Gugl. Iako svoju verovatno poslednju Ligu šampiona završava poražen, kao Van der Sar epske 2011. teško da bi ga iko nazvao gubitnikom.
Svoje mesto među stativama ustupa Pinsolju i Šćešnjem. O tome kakav igrački pritisak oseća drugi golman Juventusa, bolje ne razmišljati. Zapravo… Koliko ljubitelja sporta uopšte zna za dvadesetosmogodišnjeg Pinsolja?
Koliko ljudi uopšte zna za prisustvo drugog golmana Juventusa? Zdravorazumski gledano, svakome je potrebna zamena. Navijački gledano, to je Điđi. Kako bi njemu ikada bila potrebna ili dostojna zamena?
Čovek koji deluje kao da može sve: izvuče svoj tim iz nezapamćenog skandala i rezultatske propasti, osvoji sve sa reprezentacijom, a pritom ne postane kapiten veći i važniji od svih svojih saigrača.
Italiju uvek predvodi sa posebnim ponosom, dok himnu peva sa zaraznim entuzijazmom deteta koje prvi put kroči na stadion. Osim toga, poznat je po spontanim, možda nedovoljno ozbiljnim izjavama, koje ga čine omiljenim u javnosti. Naime, Bufon nije samo kapiten, već tip koji živi za dan kada može da se najede špageta bez razmišljanja ili baci pogled na neki „švedski akcioni” u karantinu. Za fudbalske standarde nije suludo glamurozan. Voli skupe marke ali ne poput pauna. Ne nosi helanke, nije ispao iz nekog „fazona”. Nije ni izblajhan. Umesto hidrogena, u kosi ima dovoljno sedih da ženama klecaju kolena.
Celokupan utisak o Juventusovom kapitenu je balansiranog, ostvarenog čoveka. Ima smisao za humor, radnu etiku, sopstveni restorančić i planove za život posle penzije. Nedostatak neprocenjivog ušatog trofeja ne može baciti senku na impresivnu karijeru koja nastavlja da traje…
Fino alla finne.
Napomene autora:
*U odnosu na prvobitni datum nastanka teksta u životu i karijeri legendarnog Bufona postojala je epizoda PSŽ-a (2019/21), a zatim povratak u Juventus i Parmu, u kojoj završava karijeru. U Beogradu je gostovao tri puta, a jednom smo bili na istom meču (Zvezda – PSŽ), svako u svojoj ulozi.
Danas, 2. avgusta 2023. godine Điđi Bufon je ozvaničio svoj odlazak u sportsku penziju i označio kraj jedne neponovljive ere.
Pratite SidelineSRB na Instagramu.