Srbija je poznata kao zemlja u kojoj se sport doživljava posebno strastveno. Uz balkansku strast i jedinstvenu perspektivu sporta, po kojoj se izdvajamo u svetu, tokom protekle dve decenije došlo je do zaokreta. Ljubav prema sportu i klubu je počela da se izjednačava sa činovima suvišne agresije.
Vremenom je pojam navijač prestao da označava samo običnog ljubitelja sporta. Postalo je istinski važnije mrzeti druge, nego voleti svoje. Navijanje je na opštem nivou odavno izgubilo staru perspektivu snažnog bodrenja sopstvenog tima. Vređanje protivnika, uz stvaranje neprijateljske atmosfere, sada je neuporedivo važnije u očima mnogih.
Šadenfrojde (nem. Schadenfreude), nemački je termin za naučno dokazan fenomen radosti zbog tuđe patnje. Moždani centri za zadovoljstvo se aktiviraju pri posmatranju patnje određenih osoba i kolektiva. Mada većina ljubitelja sporta bilo kog intenziteta ne bi citirala naučnu definiciju ovog fenomena, veoma ga rado proživljavaju.
Pobede sopstvenog tima se često uzimaju zdravo za gotovo, dok se porazi najvećeg protivnika tretiraju kao prava poslastica. Simpatizeri, navijači i svi ostali se njima danima naslađuju, sve dok njihova ekipa ne padne. Tada bivaju prinuđeni da i sami istrpe preokret sreće. To je sport – oduvek, zauvek.
Uz ovakav stav je ostalo nešto izvitoperenog duha idealizma, u okviru kojeg za klub igraju isključivo njegovi navijači. Prelazak igrača u rivalsku ekipu je tretiran kao ultimativni čin izdaje. Uvrede na račun ,,preletača” i ,,izdajnika” se mogu čuti na svim meridijanima i mnoštvu stranih jezika. U tome nikako nismo jedini, ali smo itekako žustri. Pritom, izbegavamo neizbežno prihvatanje realnosti – sport je odavno postao biznis. Uloga sportiste, upravo to – radno mesto. Istina, znatno plaćenije i praćenije u odnosu na nekog službenika, profesora ili umetnika, ali je i dalje samo zanimanje.
Nakon treninga, utakmica i marketinških obaveza, svaki će sportista otići kući, videti se s prijateljima i porodicom, provesti neko vreme u gradu. Poput bilo kog drugog ,,običnog smrtnika”. Isti taj sportista je prethodno potpisao ugovor, kojim se obavezuje na određene uslove, u zamenu za novčanu naknadu. Na kraju ugovora, stajaće pečat, dokumentacija će biti overena u sudu. Kao za bilo koji drugi ugovor o radu.
Sada dolazimo do momenta u kojem se posao sportiste i službenika znatno razlikuju. Konferencije za štampu, trač-rubrike, milionski transferi i pritisci, deo su svakodnevnog života onih koji reše da svoje najbolje godine posvete upravo sportu. Odgovornost prema saigračima, stručnom štabu, navijačima i svima ostalima koji njihov posao čine mogućim je ogromna; i definitivno nije za svakoga. Zato im se omogućava tretman osoba od posebnog značaja, ali im se ne prašta vršenje svoga posla u određenim situacijama.
Najsvežiji primer ovakvog odnosa, desio se sinoć. U centru zbivanja, Miloš Teodosić. Zvezda je pred preko 18.000 ljudi izgubila i treću utakmicu Top 8 faze Evrolige protiv moskovskog CSKA. Uprkos dobrim igrama, te hiljadama gledalaca koji su i nakon ovog poraza ostali u Areni da bodre svoj tim, nije se mogla ignorisati opipljiva mržnja ka jednom od igrača ,,sa druge strane”.
Miloš Teodosić, kapiten je Armejaca, najskupljeg evroligaškog tima. S obzirom na dosadašnji prosek od 16,3 poena, preko 88% učinka sa linije slobodnih bacanja i indeksa od 17,1 bilo je sasvim razumno očekivati dobar nastup popularnog Tea protiv ekipe za koju u slobodno vreme navija.
Šokirano su neki od gledalaca iz Arene uzvikivali salve psovki na račun kapitena Nacionalnog tima. Kao da su očekivali da će zbog ljubavi prema jednom klubu, zapostaviti sve poslovne obaveze, sesti na klupu i sačekati kraj. Da je kojim slučajem Zvezda osvojila četvrtfinalnu seriju, Moskovljani bi sa sve Teodosićem ispali. Samim tim, ne bi bilo reči o njihovoj borbi za trofej. Računica je toliko jednostavna.
Nažalost, ne dovoljno za jednog od ,,navijača” crveno-belih, koji je kraj utakmice iskoristio da Teodosića verbalno napadne i gađa čašom. Svojevrsna nagrada za onih 12 poena i 7 asistencija. Zbog ovakve reakcije, Teodosiću se odmah pružila šansa da se zvanično žali. Odbio je.
Uprkos izvinjenju čelnika crveno-belih, videće se koliko će Beograđani ovaj put morati da plate za neprikladnu reakciju jednog od svojih ,,navijača”. Plaćene kazne tokom ove sezone za ubacivanje predmeta u teren, broje se u hiljadama evra. Ovaj slučaj će ekipu sa Malog Kalemegdana koštati znatno više na polju publiciteta.
Frapantan je nivo do kojeg će određeni pojedinci sebi davati za pravo, da odobre, osude, opsuju. Uprkos činjenici da se većina izgovorenog zaista završi na rečima, u žaru borbe i rivalstva, nemoguće je prevideti bezumlje koje zahvata naše tribine i ide znatno dalje od najobičnije sportske konkurencije. Mržnja koja tinja i zrači, izazvana frustracijama, kilometrima daleko od bilo kog stadiona.