Reprezentacija Srbije sa Svetskog prvenstva u košarci se vraća sa srebrnom medaljom na grudima. Ispraćeni bez očekivanja, biće dočekani kao heroji. Poraz od Nemačke (77:83) pao nam je teško, ali je finale potvrda talenta i zalaganja na kome treba graditi za Pariz i budućnost.
Odličnim ishodom uoči odlaska na Svetsko prvenstvo smatrala se olimpijska viza. Primarni cilj su ostvarili u prvoj polovini turnira. Maratonski kvalifikacioni prozori, povrede, umor i odustajanja od nacionalnog dresa nisu ulivali optimizam.
Jedan potpuno novi tim nije tražio alibije u svojim teškim okolnostima. Kao u filmu The Expendables, naši košarkaši su se okupili sa svih strana i krenuli put Manile, znajući da ovaj zadatak ne može pripasti nikome drugome. Za Srbiju su se borili: kapiten Bogdan Bogdanović, Stefan Jović, Aleksa Avramović, Nikola Jović, Ognjen Dobrić, Marko Gudurić, Filip Petrušev, Dejan Davidovac, Dušan Ristić, Boriša Simanić, Nikola Milutinov i Vanja Marinković. Bitni su samo momci koji su se odazvali i koje je selektor očinski vodio.
Najbolja prilika za upoznavanje – upravo na Filipinima, gde su bili najduže okupljeni zajedno. Selektor Pešić ističe da mu je žao što se njihovo kolektivno provedeno vreme ovako brzo završava.
Borili su se protiv glasnih kritika javnosti i navijača, po kojima: ,,nismo imali adekvatan tim“, jer su na spisku selektora Pešića falila zvučna imena. Često su isticane godine našeg selektora koji: ,,treba svoje mesto da ustupi nekom mlađem“. Celo proleće i leto u jednom te istom, potpuno neadekvatnom diskursu.
Rekorder
Srećom, svet sporta na godine je počeo da gleda znatno pozitivnije. Naime, sa svoje 74 godine selektor Srbije gospodin Svetislav Pešić imao je priliku da postane najstariji osvajač Svetskog prvenstva. Veliko znanje i nagomilano iskustvo je bio tajni sastojak uspeha na SP. Pešić do nedelje popodne finala nije gubio.
Zatim dolazimo do centralnog mesta ove priče. Manila kao takva, daleko od idealne lokacije za jedno Svetsko prvenstvo u košarci. Na prvom mestu, doslovno je daleko. Zatim je tu vremenska razlika – iz perspektive Evrope, ni da ostaneš budan, ni da ustaješ rano, a svi žele da gledaju. O uslovima za rad će bolje moći da govore kolege koje su izveštavale sa Filipina.
Ja sam ovo Svetsko prvenstvo otvorila migrenom, što je već bilo prilično loše. Stoga ste i primetili izostanak mojih tekstova o Svetskom šampionatu.
Taman se malo smirila migrena, a moje postojanje je postalo neizrecivo gore usled užasnog trovanja hranom. Onog koje ugrožava život. Dva dana i dve noći nisam spavala. Završila sam na infuziji u strašnim grčevima od dehidracije. Unos čak i tečnosti više od jednog ili dva gutljaja moj želudac nije mogao da izdrži. Mučenje. Pa budite hrabri da jedete u kafani.
Nego da li ste znali da se infuzija čuje? Ako je u sobi tišina, a u sistemu (cevičicama koje dopremaju infuziju do vas) ima dovoljno tečnosti. Kap po kap… Svaka kap.
Tap.
Tap.
Tap.
Tap.
Naziranje blagog poboljšanja kliničke slike sam primetila kada sam imala snage da pričam nešto o Superligi. Na kratko sam zaboravila šta mi se dešava.
Kada je dan ili dva kasnije lečenje ublažilo neke od tegoba, sa privremeno izvađenom braunilom pročitala sam vest o Boriši Simaniću. Naš najhrabriji ratnik se iz Manile vraća sa jednim bubregom nakon tri teške operacije. Toliko sam se nadala da neće doći do toga… I dalje mi je šokantno da takav napad na život i telo u protokolu meča nije registrovan ni kao običan faul.
Ne poznajemo se van povremenih izjava u miks-zoni. Prolaznici. Ali 25 mu je godina… Te noći i svake naredne sam se molila za njega. Srećom, naredna vest sa Filipina bila je dobra. Boriša se polako oporavlja, što potvrđuje i njegova porodica na društvenim mrežama. Svojim saigračima šalje poruke i bodri ih do pobede. Njegovo ime skandira ceo tim.
Svaka pobeda Srbije od Južnog Sudana je za Borišu.
Kao najmoćniji katalizator koji pokreće reakciju nezamislive snage, naši momci su te poslednje utakmice grupne faze zbili redove i zaista zaigrali svoju igru. Formu su podizali od prve runde, ali su Srbi od napada na Borišu postali psihički nesalomivi.
„Mi nismo saigrači, mi smo familija”, odavno je Nikola Jović istakao ono nesumnjivo. Hvale nas komentatori sa svih meridijana. Kako momci u plavim dresovima dišu kao jedan i raduju se svakom dobijenom meču kao da je finale uz pesmu Freed from Desire.
Kada smo kod Jovića, ovo SP nam je osim tima u pravom smislu te reči izbrusilo novi dragulj – dvadesetogodišnjeg igrača Majamija i seniorskog debitanta čije će ime NBA dobro zapamtiti. Bio je neutešan uz drugove posle poraza u finalu. Zemlji košarke ostaje nada da će se u narednom periodu ipak liti suze radosnice.
Zbog našeg izvanrednog tima, nisu leka protiv Srbije imali neki od najpompeznijih imena poput Dilona Bruksa. Sa sve bokserskim rukavicama ostao je bez šanse za finale. Šaj je u petak prepodne po našem vremenu imao Aleksu Avramovića zalepljenog za sebe čitavo polufinale. Šansa da ne prođemo u finale nije postojala, to je bilo jasno do treće četvrtine. Vratite se u mart mesec i kažite ovo ljubiteljima košarke. Neće vam verovati.
Taličan je ponovo bio taj 8. septembar. Prvo je 2002. Jugoslavija pobedom nad Argentinom postala prvak sveta. Dovoljno da se datum zapamti zauvek. Međutim, još nešto važno se desilo u košarci na taj dan, ali osam godina kasnije. Naime, na Mundobasketu je spektakularno pala vladajuća Španija.
Ovog 8. septembra 2023. Karijev tim je izborio svetsko finale i uspeo u nečemu još težem: vratio je narodu poljuljanu veru u srpsku košarku. Snažno i vešto, kako su samo oni umeli.
„Najbolji deo srpske košarke su igrači”, izjavio je selektor nakon polufinalne pobede nad Kanadom. Pešić je tokom čitavih prozora isticao važnost igrača, svojih lavova, koji čine tim, njihovog napretka i uklapanja u igru. U petak se, čini se, sve uklopilo savršeno: selektor i igrači. Bili su nezaustavljivi.
Željno smo dočekali nedelju popodne i finale
Srbija je prvo poluvreme odigrala konkurentno. Vodili smo u prvoj četvrtini, na poluvreme otišli u egalu (47:47). Međutim, Dobrićeva povreda levog gležnja sa početka meča nije mogla da se sanira. Svim silama se trudio, bio na biciklu, ali na kraju je morao na klupu.
Prethodno je mišićnih problema imao Milutinov. Kapiten Bogdanović (17p) je krenuo snažno, ali nije mogao da više savlada ogromnu iscrpljenost organizma. Uprkos tome, dao je sve od sebe i nastavio da motiviše saigrače, kao i svaki put do sada. Upitni sudijski kriterijum Šalinsa, Vaskesa i Bermudesa treba samo napomenuti. S druge strane, videli smo izuzetnu fizičku spremnost protivnika i adekvatan kontinuitet u igri. Takođe, odličnu partiju Šredera (28p), koji je dobio MVP titulu. Nemačka je u drugom poluvremenu bila bolja u šutu i dobro koristila defanzivni skok.
Srbi se nisu predavali. Održavali su nas sjajni Avramović (21p) i slobodnim bacanjima Gudurić. Nažalost, šut u poslednjih deset minuta nije ulazio. Gudurić zatim promašuje ključni napad, Herbertovi izabranici održavaju nisku prednost. Dovoljno za titulu za titulu Majnšafta… Ovoga puta.
Srbija iznad svega
Uprkos svim promenama kroz koje prolazi savremeni sport najveća počast za gotovo svakog srpskog sportistu je osvajanje medalje za Srbiju. Naš nedavno formirani tim košarkaša je nakon šest godina pauze svojih prethodnika u tome uspeo.
Zarad dostojnog predstavljanja Srbije se propušta vreme sa porodicom, otežava oporavak organizma i rizikuju povrede. Žele da nas učine ponosnim, a nacionalni dres sa srpskim grbom na grudima je ono za šta se naši sportisti bore celu svoju karijeru. Želja čini da daju i više od maksimuma. Energija i adrenalin iz tela i uma izvuku sve što je neophodno za pobedu. Zato se prevazilazi umor, a na pauzu stavlja sve što nije reprezentacija. Zato se dolazi do uspeha.
Međutim, na ovom uspehu treba graditi. Ovo srebro mora da postane kamen temeljac za Rio i dalji razvoj srpske košarke, o čemu je selektor Pešić govorio na konferenciji za medije nakon osvojenog srebra. Odmah se gleda napred.
Nadahnuto pišem ove redove, istinski ponosna na naše košarkaše. Tako biva kada sa drugog kontinenta jasno primećujete znanje, iskustvo, zalaganje i posvećenost. Tada ovaj posao u potpunosti vredi raditi. Iako se oporavljam i opet privremeno imam braunilu u ruci, nije mi teško da nacrt ovog teksta završim, jer imam za koga. Za naš tim. Za Srbiju.
Hvala vam!
Pratite SidelineSRB na Instagramu i Tviteru.