Luka Jović je na izlazu iz Real Madrida. Dok se čeka nastavak njegovog profesionalnog puta nakon povrede, prisećamo se stava Kraljevskog kluba prema mladim igračima, koji je mnoge trajno obeležio.
Sezona je gotova za Jovića usled preloma kosti desnog stopala. Tromesećna pauza će biti jedva primetna, s obzirom na njegov dosadašnji prosek od 10 minuta provedenih na terenu. Daleko od vodeće uloge u Ajntrahtu, prvog po broju postignutih golova u Ligi Evrope i statusa Prve želje Florentina Pereza.
Kraljevski klub je poznat po turbulentnom odnosu sa mladim talentima, te slučaj našeg internacionalca nije usamljen. Osim fudbalera koji posle belog dresa nisu ostali isti, postoje i primeri oporavljenih karijera.
Real Madrid je oduševljen svakim svojim novim fudbalerom, poput deteta koje konačno dobija izuzetno skupu igračku. Hvalospevi se izlažu svim medijima, a naslovne širom sveta strane nose lice nove nade Galaktikosa. Nažalost po mladog igrača, oduševljenje ne potraje ni dva meseca, a dojučerašnja svetla budućnost igre se već pretvorila u davnu prošlost. Čami na klupi do daljnjeg. Dosadila je.
Fudbaler plaćen pedesetak miliona, više nije ni prva opcija sa klupe, takozvani ,,dvanaesti igrač” . Sedi i gleda u svoje saigrače, znajući da je treći, četvrti po redu za izlazak na teren, koji ne premašuje deset minuta.
Tada javnosti postaje jasno da ni ovaj talenat neće ostvariti svoje dečačke snove u Realu. Opadaju motivacija, samopouzdanje i forma, dok šanse za nastanak povreda rastu.
Sumnje i kritike
Neslavni nastupi prezrene igračke se podrazumevaju, jer je pritisak tokom šanse od nekoliko minuta dovoljan da stvori blokadu u već zbunjenom fudbaleru. Počinju glasnije kritike navijača, medija i stručnjaka: ,,Da li on uopšte vredi toliko? Zašto su ga doveli kad ne ume da doda loptu? Ugojio se. Smršao je. Nije postigao gol već četiri utakmice…”
Dok se u momku od jedva dvadeset gomilaju sumnje, konkurencija je nemilosrdna, a autoritet trenera neprikosnoven. U svakom trenutku postoje desetine, stotine igrača koji bi uradili šta god treba, za samo jednu šansu na stadionu Santiago Bernabeu, nesvesni bremena koje boravak u Realu donosi.
Jasno je da Real Madrid nije razvojni klub. Glavni cilj je osvajanje trofeja po svaku cenu. Imaju luksuz da igrače kupuju i odbacuju po nahođenju čelnika, trenera ili čak drugih fudbalera. Klubu poput Reala se jednostavno tako može. Pitanje je, da li tako treba.
Uprkos činjenici da su mladi talenti zauzeli veću ulogu u protekle dve sezone, pomenuto tretiranje fudbalera kao reklamnih igračaka nije novo. Pored neafirmisanih imena, Kraljevskog tretmana nisu pošteđeni ni znatno iskusniji, oni već dokazani.
Mesut Ozil je činio srž borbenih redova Reala tokom najveće dominacije Barselone. Duge, precizne lopte, pronalaženje Kristijana Ronalda u svakom momentu i stvaranje lakih šansi za gol, činili su ga ključnom figurom kod Murinja. Pregovori oko novog ugovora nisu urodili plodom, počele su fluktuacije u formi, a Real je rešio da uštedi i Ozila pošalje u Arsenal. Nadalje se nije proslavio.
Apsolutni primer propasti karijere u Realu predstavlja Rikardo Kaka. Nagrađen Zlatnom loptom u doba Mesija i Kristijana; poslednji Brazilac kome je ukazana ova čast. Došao je u Real sa osvojenom Ligom šampiona i visokim očekivanjima. Tadašnji najskuplji transfer u iznosu od 65 miliona evra. Realu se zamerala ova cifra u doba teške španske recesije, što nije doticalo prvog čoveka kluba, Florentina Pereza.
Protagonizam je trajao kratko, a eleganciju sa loptom poslednjeg pravog Karioke su zamenile povrede. Govorkalo se o neslaganju sa Murinjom… Fudbalski umetnik, kratkotrajne momente potpune forme nije koristio, već je u Madridu protraćio četiri godine, mahom na klupi. Nakon povratka u Milan, doživeo je novi peh, a karijeru je završio u Americi.
Novi igrači, stare metode
Nešto noviji primer je Džejms Rodrigez. Izuzetno tražen širom Evrope nakon odličnih izdanja u reprezentaciji Kolumbije, odlučio se za Real, koji po običaju nije štedeo. Usledilo je globalno predstavljanje, mnogo obećanja i klišea s obe strane. Džejms je na mahove pružao briljantne partije, dostojne prvobitnog marketinškog potencijala.
Međutim, koncepcije igre su se menjale, a Kolumbijac je vremenom nestao u daljini. Očekuje se da tokom ovog prelaznog roka napusti klub zajedno sa slavljenim pa osporavanim Geretom Bejlom.
Na tapetu je veći deo protekle godine bio Isko, koji je od najtalentovanijeg Španca postao predmet stalne kritike, usled sve lošijih odnosa u klubu i partija daleko od poznatog maksimuma. O padovima u igri je govorio i sam.
Brzonogi momak iz Malage je više puta bio na ivici odlaska, ali se njegov odnos sa Zidanom popravio. Trenutna situacija je donekle stabilna, iako se Alarkonu po izlasku iz karantina zamera prekomerna težina.
Milosti nema ni za Realovu decu. Fernando Paćeko, Dani Karvahal, Serhio Regilon, neki su od igrača čije su karijere zamalo završene na početnoj tački, dok je Karvahal ipak opstao u klubu u kojem je stasao.
Najbolniji primer za sve dugogodišnje navijače Real Madrida je nekadašnji kapiten Iker Kasiljas. Evropski i svetski prvak i osvajač tri Lige šampiona, debitovao je davne 1999. Igrač za primer tokom četvrt veka i kada su počele da se primećuju godine.
Povreda šake i maratonska, medijski propraćena španska serija na relaciji Kasiljas – Murinjo je rezultovala Kasiljasovim grejanjem klupe i kasnijim odlaskom na mala vrata.
U vreme kada se Barselona suznih očiju zahvaljivala Ćaviju na skupovima organizovanim u njegovu čast, Real je svom kapitenu i fudbaleru koji je čitav dotadašnji profesionalni život proveo u belom dresu, posvetio jedan post na Fejsbuku. Javnost je bila šokirana, navijači ozlojeđeni, a ,,Sveti Iker” je obukao dres Porta. Prethodno mu je ipak upriličena klupska zahvalnica kao reakcija PR službe na kritike navijača.
Ovakvo postupanje prema pojedincima koji su u klubu ostavili dubok trag. mladima jasno govori da je Realu bitan isključivo biznis. Jedina varijabla je kvalitet realizacije. Srećom po ovakav stil poslovanja, novca ima uprkos velikom minusu.
Igrač Realu predstavlja skup marketinškog potencijala i iskorišćenih šansi u zadatom broju minuta. Posvećenost kluba igračima je nestala u korporativnom novcu sa Istoka, koji je veliki fudbalski klub pretvorio u šuplji magnet za sponzore. Svetskoj javnosti je mnogo privlačniji transfer od dvesta miliona, u poređenju sa prelaskom malo poznatog klinca iz drugog tima. Omladinska škola funkcioniše dobro, ali služi najviše za stabilizaciju budžeta.
Ne može se govoriti o modernom fudbalu bez sponzora i marketinga. Takva utopija ne bi bila moguća ni osamdesetih. Međutim, neophodno je napraviti balans između sticanja novih poslovnih partnera i gubitka klupskih ideala i sportskog identiteta. Zadatak u kome je Real, poput svog najvećeg rivala Barselone, vidno podbacio.